Postapokalipto

The things men never talk about are the things that drive him crazy.


21.03.2017.

Tenk boje pileta.

Što sam bliže zgradi, koraci mi postaju teži i vjetar mi fijuče da se vratim kući. Ne možeš ti to, srušićeš se kad vidiš da si dobro pretpostavila onu izdaju od neki dan.
Natjeram se nekako i uđem unutra, dobro pazeći da ga ne potražim odmah pogledom. Pozdravim se sa kolegicom i mi se raspričamo o nečemu nebitnom a meni je samo on u glavi. Izdaleka i samo uglom oka po njegovom izgledu potvrdim u sebi da se desilo baš ono što sam pretpostavljala: napravio me je budalom.
Produžim do njega i pozdravim ga naoko nehajno, on mi pokloni osmijeh pun nelagode i izbjegava da me pogleda u oči. Kroz mene zafijuče ljutnja: e, pogledaćeš, polako. Razgovaramo o poslu i tome šta se novo zakuhalo, a nijedno ne misli o poslu. Ja se zbunim radeći neke naloge, on svoje zaboravlja uraditi. Tražim mu pogled, on ga skriva sve dok više ne izdrži i virne ka meni. Nakratko. Tako kratko kao da njega boli to što mene boli. Kaže, što se nisi javila kad sam te zvao? Znaš ti dobro što se nisam javila. Počinjem. Stanem pored i pitam: kako si mogao takvo nešto da mi napraviš? Nisam ja htio da te povrijedim, samo sam htio da te napravim ljubomornom. Oči mu šaraju svuda okolo dok se crveni. Mali gad, zacrveni se u sekundi i neodoljiv je tad. Ljutnja mi je na nivou ali sam sabrana i naredim mu da me pogleda. Sav se zbunio, baš onako kako sam htjela da mu napravim ali ni izbliza dovoljno kako bih htjela, da bih izravnala njegov osjećaj s onim što sam ja osjetila neki dan. Jel de, ti si sad tako ljuta, da možeš tako bi me slomila? Znači, ne bih trebao spominjati da bih ja, da mogu, tebe sad tako jako zagrlio, da ne možeš do zraka doći. I tako, sat po sat, ja na kraju dana više ne znam što sam ljuta. Znam da još jesam i znam da trebam biti, ali na njega jednostavno ne umijem. Sve se loše rasprši kad smo zajedno. Šteta što si upropastio priliku da vidiš kako bi nam bilo lijepo da smo zajedno, kažem mu poslije a on kao da je samo to dočekao, kaže: pa nikad ne reci nikad.

Ja više ništa ne kažem a pomislim, koliko mi malo fali da se opet predomislim.


Apokalipto sviraju
45561

Powered by Blogger.ba